Nemam običaj da tek tako pričam o svome životu, ali nekada je lijepo to podijeliti s drugima, tako da znaš da je nekim ljudima isto kao i tebi, nije sve jadno, patetično, mada nas to ubija svaki dan, prolaze godine kao lude, ljudi dolaze, ljudi odlaze, neki ostanu u tvome životu, a neki… znate već…
Čovjek navikne da većina ljudi ode iz njegovog života.I to je normalno, ustvari, mnogo čudnih stvari smatraju se normalnim danas.Nemoj da te to čudi, navikni se na to, ako današnji dan bude dan iz snova, sutra može da bude pakao, ali, navikni se, ne brini, doći će opet lijepi dani.
I ja se polahko navikavam da sam ostao bez tebe.Sve se desilo slučajno, u jednom trenu, tako da i ja slučajno ostajem sam.Kažem slučajno, jer još ne znam šta se desilo.Osjećam kako polahko nestaješ iz moga života.Došla si nepozvana i donijela radost, novi smisao mogao života,.Isto tako odlaziš bez pozdrava, lagano, ne baš tako primijetno.I odnosiš sa sobom sve ono što si donijela.Ostavila si tugu, ma kog’ vraga nisi i nju ponijela sa sobom.Sve se tako brzo desilo, brzo si došla u moj život.Volio bih da tako i odeš, ali ne da đavo mira.
Želio bih da mi kažeš dragi moj.Mada više nisam tvoj, a sve bih dao da jesam.Davao sam, i mnogo više nego što je trebalo, ali od tebe nisam dobio ništa za uzvrat, osim tuge.Proći će, možda me se tada i sjetiš,možda nekada poželiš da budem tvoj, potpuno, samo tvoj.Da kada pogledaš u sat, i vidiš poklopljene kazaljke, Da ti srce zaigra jer misliš da ja mislim na tebe, Da kada legneš, poželiš da sam ja kraj tebe i da ti pričam neke svoje budalaštinje, Kako bi zaspala s osmijehom, Tako sam ja tebe želio, želim te i sada, ali šta mi vrijedi.
Poklonio sam ti komad papira, i na njemu par slova, Pisanih s osmijehom i nadom da ćeš nekada biti moja, To su samo slova, koja meni puno znače, a značit će nekada i tebi, Bar tako mislim, jer možda me se nekada i sjetiš, Možda baš taj dio, probudi ti nadu i otvori oči, ja bit ću tu negdje, nadati se slučajno.
