Aleksandar Sofronijević priseća se svog početka i koliko mu je bilo teško da dođe do mesta na kojem je danas, ali i saradnje s pokojnim pevačima Tozovcem i Šabanom Šaulićem

Aleksandar Aca Sofronijević najpoznatiji je harmonikaš na našim prostorima, a put do velikog uspeha bio je trnovit i pun odricanja. U intervjuu za Kurir on je ispričao kako je zavoleo sviranje, šta ga je održalo u poslu i ko mu je bio najveća podrška u životu. Sofronijević je imao tu sreću da u karijeri svira s najvećim zvezdama domaće javne scene, pa nam je govorio i sa kim je najzanimljivije svirati.

Malo se zna o tvojim počecima, kada si počeo da sviraš?

– Prvu nagradu sam osvojio kad sam imao 10 godina, u kategoriji petlića. Moja učiteljica je znala da ja učim da sviram harmoniku, jednom mi je pred čas muzičkog rekla da na velikom odmoru donesem harmoniku da sviram na sledećem času. Tada sam znao neke dve ili tri pesme, ceo razred je igrao kolo i pevao dok sam ja svirao i učiteljici se svidelo. Mene je taj osećaj ispunio, oduševio sam se kako svi reaguju na to što ja sviram harmoniku. Osetio sam se nekako važnim, malo drugačijim nego druga deca. Sad ja kao sviram, pa mi učiteljica malo udovoljava, lep je osećaj. To mi je brzo ušlo u krv, odmah sam se zaljubio kad sam video kako muzika i to što ja radim utiče na druge ljude i da im se sviđa.

Dolazak u “Grand”

Kroz emisiju “Narod Pita” koju je vodio Saša Popović mene je cela zemlja videla i čula. To je bila jedna od najgledanijih emisija tog tipa jer smo mi uživo svirali. Tu je defilovala bukvalno cela estrada, svi su nas čuli i pitali ko su ovi klinci, odakle su oni. Odjednom, cela estrada se raspituje za nas od Bekute, Šabana Tozovca… Mi smo tu opravdali opravdanje “GRand produkcije” i šta god su nam dali da radimo, mi smo to radili bolje nego što im je bilo potrebno. Mislim da smo zato ostali tu do danas.

S kim ti je bilo najzahtevnije da sarađuješ?

– S Tozovcem i Šabanom. Tozovac je bio čovek koji je pevao na svoj način, stalno je menjao neke fraze i nikad nisi znao šta je sledeće što će on da uradi. Šaban je isto bio vrhunski pevač i morali smo da budemo koncentrisani kako će on da završi pesmu. Pokojni Šaban bio je majstor tog ispevavanja, s njim smo se mnogo oznojili, ali smo od njega i mnogo naučili kako da pratimo pevača.

Ko je bio tvoj uzor?

Ljubiša Pavković, šef velikog narodnog orkestra RTS-a. Mama i tata su uspeli da odvoje neki novac i ja sam čak kod njega išao na nekih 17 časova. To mi je bilo najveće oduševljenje, da vidim tog čoveka. Nisu postajali internet i toliko kanala, nisi svakoga mogao da vidiš kada poželiš, a ja sam bio kod njega kući zbog časova. Imao sam sreću da brzo skapiram šta mi je pokazivao, mnogo sam naučio od njega i hvala mu na tome. Imao sam tu sreću u životu da kasnije delim sa njim binu i da mi na kraju nastupa on kaže “Bravo majstore”. To mi je jedan od najlepših trenutaka u karijeri i jedan od emotivno najvećih uspeha. To je bilo na koncertu Marinka Rokvića.

Kako si se osećao kad si svirao na sahrani svojih velikih prijatelja?

Osećao sam da je moja dužnost da ispratim Tozovca na večni put. To je strašno, ogromna je tuga zato što ti u tim trenucima ne znaš kako da reaguješ. Ti si tu, izvršavaš dužnost, a unutra se raspadaš. Vraćaju ti se slike, uspomene, razgovori, a ti sviraš na njegovoj sahrani. Imao sam dužnost da sviram i na pogrebu Tomislava Čolovića, Novice Negovanovića, Merime Njegomir, Marinka Rokvića, Šabana Šaulića, Mrke… Sviraš iako ti nije lako, ali se sećaš trenutaka s tim ljudima i sviraš im neku njihovu poslednju pesmu.

kurir