Popularni pevač narodne muzike Milan Babić preminuo je tri godine nakon smrti jedine žene koju je voleo, Radmile. Vest da je svet napustio veliki gospodin među muzičarima rastužila je mnoge, a njegova ljubavna priča liči na pravi film.
Milan je 1967. godine izdao svoju prvu gramofonsku ploču. Sarađivao je sa najpoznatijim kompozitorima, orkestrima i muzičarima, a ljubav je potpuno promenila njegov život.
Upoznao je Radmilu, tada Todorović, pesnikinju i tekstopisca, u TV emisiji i zavoleo je na prvi poged. Bez puno premišljanja odlučio je da je zaprosi a pored velike ljubavi ona mu je pisala i pesme koje su postale veliki hitovi. Jedna od prvih i najzapaženijih numera koje mu je supruga napisala je “Baš mi se ne da”.
Milan Babić, bio je kao gromom pogođen kad su mu lekari saopštili dijagnozu bolesti njegove supruge, ne ostavljajući nimalo prostora za nadu. Iako je bio potpuno pripremljen za ono što će se desiti, neutešan je bio nakon njene smrti.
Opraštajući se od supruge Radmile, s kojom je proveo dvadeset godina u braku, poznati pevač Milan Babić nije želeo da sakrije suze.
– Teško je rečima opisati kako se osećam mesec i po dana posle smrti supruge. Uprkos svesti da je više nema, da je smrt konačna presuda, nekoliko puta sam osetio njeno prisustvo. Nemam opipljive dokaze za to, čak i ne mogu da opišem te događaje, ali znam da je bila pored mene. Više od dvadeset godina bili smo nerazdvojni, delili dobro i loše, disali na isti način. Bila je veoma jaka. Nije želela da prizna poraz. Dok je bila svesna, gotovo do poslednjeg dana, uprkos bolničkom okruženju, pravila je planove. Posle treće operacije obavljene prošlog proleća, čim je osetila poboljšanje, s mnogo entuzijazma je nastavila rad u cilju očuvanja srpskog muzičkog nasleđa.
Milan Babić preminuo je u Beogradu od posledica srčanog udara 30. novembra 2009, u popodnevnim časovima u svom domu.
Hitna pomoć je stigla nakon samo nekoliko minuta, ali su samo mogli da ustanove smrt. Umro je u svojoj kući, u fotelji. Pričalo se da je zapravo umro od tuge za ženom koju je beskrajno voleo i koja je bila njegov pokretač.
Sa njom je, kazivao bi, podjednako disao, mislio i radio. Iz teške tuge i bezvolje trgli su ga sin Branko i ćerka Jovana. Ali, uprkos svemu, srce je kazalo da on ne može da funkcioniše bez te energične žene.
A jedan stih koji mu je ona napisala, a on pevušio, glasio je: “Kad bih mog’o i umro bih za te”.
Srbija Danas
